Samaraši iz Bosne nezamenljivi u šumama u Srbiji

Sreda , 2018-05-02 | 21:03:34




Koliko je napornog rada potrebno da bi drvo koje raste u planinskom bespuću stiglo do onih koji ga koriste za ogrev? Odgovor na ovo pitanje najbolje znaju samaraši – ljudi koji uz pomoć specijalno obučenih konja prenose debla iz šume do šumskih puteva, odakle se dalje transportuju do kupaca.  

U planinama na jugu Srbije do pre desetak godina bilo je na desetine samaraša i to prvenstveno iz Bosne. Sada ih ima svega desetak jer je manje organizovane seče šuma, ali i zbog toga jer su mnogi odustali od tog teškog posla.

Samaraši su i dalje nezamenljivi tamo gde treba  iz nepristupačnih šuma izvući velike količine ogrevnog drveta.

Oni odvode konje do šuma u kojima su drvoseče isekle stabla i tovare ih konjima na samar. Cepanice se lancima vezuju za samar i konji sami, bez pomoći samaraša pronalaze staze u šumi koje vode do šumskih puteva. Posle istovara, samaraši ih vraćaju u šumu i posao kreće iznova dok se i poslednja cepanice na pripremi za transport.

Medju malobrojnim samarašima koji ovog proleća rade na  jugu zemlje su Nenad Gašić (52) iz Krmine kod Banjaluke i Slobodan Dugonjić (24) iz Kotor Varoši.

Uz pomoć još dvojice radnika i 12 konja, Gašić i Dugonjić su od februara do sada na obroncima Ozrena kraj Sokobanje izvukli i spremili za prevoz više stotina kubika ogrevnog drveta.

Veliki posao im tek predstoji jer imaju ugovorene poslove sve do decembra. Radiće ne samo na Ozrenu, već i na Svrljiškim planinama, Suvoj planini, Babičkoj gori pored Niša.

"Težak je posao, ali ima i težih i gorih. Vremenom se navikneš na to što radiš pa ti je jednostavno kao da zapališ cigaretu", ovako posao koji radi opisuje Nenad Gašić koji je po uzoru na oca i starijeg brata postao samaraš sa nepunih 16 godina.

Gašić kaže da se posao samaraša u Bosni uglavnom prenosi "sa kolena na koleno" kao neko porodično nasledje, ali ga neki savladaju bolje, a neki gore.

"Prohtevan je posao i zahteva veliko znanje. Radimo mi svi, ali neko radi i ne pati se, a drugi radi i muči se. Sa konjima je nešto slično. Ima konja koji prihvate posao za deset, 15 dana, a neki za više od mesec dana. Kakav god konj bio po naravi, potrebno mu je najmanje godinu dana da bi naučio da radi u šumi", kazao je Gašić za agenciju Beta.

Godine koje je proveo u šumi, rekao je Gašić, naučile su ga da posao samaraša može da radi samo čovek koji je dobar i prema ljudima i prema konjima.

"Radniku moraš da obezbediš i dobru platu i da dobro jede i pije. Ne možeš da budeš stipsa i cicija, ljudi moraju da budu zadovoljni da bi radili. Ako nisu zadovoljni odoše, niko neće da radi gladan. Prema konjima takodje moraš da budeš dobar. Ja konja nikada nisam udario, niti opsovao. Pomilujem ga, ohrabrim ga kad vidim da mu je teško. To je mnogo pametna životinja i ne trpi galamu. Moraš sa njim da postupaš maltene kao sa čovekom", istakao je Gašić i dodao od konja sa kojima radi – Dorata, Putana, Sokola i Rubina nema boljih u Srbiji.

Gašić je kazao da sezona rada samaraša kreće već početkom februara, a završava se, ukoliko vreme dozvoli, decembra meseca. Tokom sezone, dodao je Gašić, samaraši provode u šumi svakodnevno po 12 sati.

"Ustajemo ujutru oko pet i u šumi smo već oko šest. Radimo sa pauzama sa doručak i ručak do popodne do šest sati. Sa jednim konjem za to vreme izvučemo u proseku oko pet kubika drveta, nekada manje, nekada više. Zavisi kakav je teren i koliko su drva daleko od puta", rekao je Gašić.

Prema Gašićevim rečima, posao samaraša je dobro plaćen, a pored toga oni imaju obezbedjenu hranu, ali kad se vrate kući troškovi života su veliki pa im malo para ostane. Samaraša je sve manje, naročito mladih.

"Mladi ljudi sve manje rade ovaj posao jer je za mlade ovaj posao robija. U šumi si po ceo dan, nemaš sa kim da pričaš osim sa to malo ljudi sa kojima radiš. Na momente ti bude stvarno teško. Meni je zapravo najteže to što u šumskim kućama gde smo smešteni nema struje, a mnogo volim sport, volim kad se vratim s posla da pogledam televizor. Lakše je i da spremiš večeru kad ima struje. Za sve ove godine koliko radim, samo smo u jednoj kući na Babičkoj gori imali struju", kazao je Gašić.

Za 22 godine koliko stalno radi u Srbiji, istakao je Gašić, zapamtio je i nekoliko preteških terena – u okolini Majdanpeka i Kučeva i na Babičkoj gori, ali se, dodao je, hvala Bogu nikada nije ozbiljnije povredio.

 

"Na Babičkoj gori je bila 'čista seča' šume, nigde drveta, nigde hlada. Sunce nas je pobilo. Sunce je naš veliki neprijatelj, mnogo je lakše raditi kad je hladno, i nama i konjima. Konje posebno pazimo. Kad su dobro uhranjeni znači da se dobro sa njima postupa, čim počnu da mršave, znači da moraju manje da rade i da se manje tovare", rekao je Gašić.

Slobodan Dugonjić (24) iz Kotor Varoši, trenutno najmladji samaraš u Srbiji, kazao je da je to dobar posao za nekog ko voli konje i prirodu.

"Ukoliko naviknete od malih nogu da radite kao samaraš onda vam nije teško. Kod mene se ovim poslom bavio deda, otac i ujaci, a ja sam kao dečak počeo sa njima da radim. Tamo kod nas u Bosni ima malo posla za samaraše, zato sam došao u Srbiju da radim. Od pre tri godine sam ovde, a prvi put ove godine radim sa Nenadom. Od njega boljeg gazde nema. Pošteno nas plaća, dobro nas hrani, čuva i radnike i konje. Tamo gde je lakši teren šalje nas radnike, tamo gde je ružnije mesto ide on", kazao je Dugonjić.

Posao samaraša, dodao je Dugonjić, nije za one koji ne mogu da žive bez kuće i porodice. Treba izdržati u šumi, bez odlaska kući, po dva, tri meseca, a ima ljudi koji to ne mogu i odustanu posle mesec dana.
 

Napiši komentar: