Pod naslovom „Balkanska trka u naoružanju“ nedeljnik u novom broju piše da su Rusija i Belorusija dale Srbiji deset aviona MiG-29, a Rusija joj je dala 30 tenkova i oklopnih transportera i prodala sistem protivvazdušne odbrane.

Takodje, navodi se da je Srbija kupila kineske oklopne dronove, ruske helikoptere i francuski raketni sistem zemlja-vazduh i da je ministar odbrane ovog meseca najavio da se pregovara o kupovini transportnih aviona i helikoptera od Erbasa.

Prošlog meseca stigla je i vest da se razgovara sa Izraelom o protivtenkovskim projektilima. Na spisku za kupovinu mogu se naći i turske bespilotne letelice, koje su korišćene u Nagorno-Karabahu, dodaje autor Tim Džuda.

Džuda piše da je posle jugoslovenskih ratova 1990-ih vojni kapacitet Srbije opao, ali je 2014. vlada odlučila da se ponovo naoruža.

Ruska intervencija u Ukrajini pokazala je da era konvencionalnog ratovanja u Evropi nije završena a poplave u Srbiji te godine bile su „poziv za budjenje“ jer se, kako je rekao Danijel Santer iz Balkanske bezbednosne mreže, otkrilo da zemlja jedva ima helikoptere za misije traganja i spasavanja.

Džuda podseća da je Hrvatska 2015, takodje obnavljajući svoje oružane snage, zatražila od Amerike da joj isporuči rakete koje bi, ako budu ispaljene na Srbiju, mogle da dodju duboko u unutrašnjost zemlje.

Modernoj državi je potrebna moderna vojska, rekao je (predsednik Srbije Aleksnadar) Vučić. Srbija troši više u apsolutnom iznosu nego ranije, ali se njena potrošnja za odbranu kao učešće u BDP-u kretala oko dva odsto od 2005. U poredjenju sa Bugarskom, Madjarskom ili Rumunijom, to je „kikiriki“, kaže Vučić.

Ali Srbi nisu bili u ratu sa Bugarskom, Madjarskom ili Rumunijom devedesetih godina. Ratovali su sa susedima koji sada imaju manji vojni budžet. Srbija nadmašuje Albaniju, Bosnu, Crnu Goru, Kosovo i Severnu Makedoniju zajedno. Ona takodje nadmašuje Hrvatsku, koja kupuje francuske avione kako bi obnovila svoje skoro nepostojeće vazduhoplovne kapacitete, navodi se u tekstu.

Džuda ocenjuje da nikome ne bi smetalo da Srbija samo modernizuje svoje oružane snage i da je kontekst to što aktivira alarme.

Bosna je ponovo u političkim previranjima, a Milorad Dodik, lider bosanskih Srba, sugerisao je 14. oktobra da će Rusija, ukoliko se njegov deo Bosne otcepi i usledi nasilje, uskočiti u odbranu. Tabloidi pod kontrolom srpske vlade stalno proglašavaju da je rat sa kosovskim Albancima ili Hrvatima neizbežan. U oktobru, nakon sukoba kosovskih Srba i kosovske policije, maštoviti srpski tabloidi povezali su prisustvo britanskih trupa Gurka sa nasiljem, navodi Džuda.

Istovremeno, dodaje autor, nacionalisti, uključujući i srpskog ministra odbrane govore o stvaranju „srpskog sveta“, dok mnogi na Kosovu, u Crnoj Gori i u Bosni strahuju da je to šifra za Veliku Srbiju koja bi ih mogla progutati. Vučić to odbacuje kao „propagandu“ i kaže da sve komšije znaju da dodatno naoružavanje „nije protiv njih“.
Vuk Vuksanović, istraživač Beogradskog centra za bezbednosnu politiku, ocenjuje da je stvarni značaj dodatnog naoružavanja Srbije politički, a ne vojni.

Pretenciozni poslovi s oružjem impresioniraju Vučićeve pristalice koji obično visoko cene oružane snage. Ali Srbija je ustvari okružena NATO zemljama. S velikim savezom koji štiti njene male susede, malo je verovatno da će Srbija poslati svoje vojnike u akciju u doglednoj budućnosti. Srbija, zapravo, ima odlične, iako diskretne, odnose sa NATO dok Amerika obučava njene vojnike.

Imati jaku vojsku znači da se velike sile prema vama odnose s poštovanjem. A ako bi se, ‘ne daj Bože’, regionalni status kvo urušio, onda će naši hipotetički protivnici, ako možemo da nanesemo štetu, možda biti susretljiviji prema nama za pregovaračkim stolom, kaže Vukasanović.

  //