Rečeno je da je prošle godine “šampion” u tome bio predsednik Srbije Aleksandar Vučić, a sličan jak intenzitet poricanja očekuje se i ove zbog godišnjice nekih događaja.
“Tokom prošle godine kampanju poricanja predvodio je Vučić podom Rezolucije Ujedinjenih nacija kojom je 11. jul proglašen Međunarodnim danom sećanja na genocid u Srebrenici. Vučić je čekao rezultat glasanja ogrnut srpskom zastavom, kao i članovi Vlade, koji su (u Beogradu) pratili TV-prenos sednice UN, otuda i ovaj naziv izveštaja” – “Stanje poricanja – laganje pod zastavom” , rekao je istraživač Branimir Đurović.
Po njegovim rečima, najređa strategija je potpuno negiranje da se zločin desio, a primenjuje se i pristup da se prizna da je počinjen, ali se odriče odgovornost za njega.
“Tokom ove godine može se očekivati slična jaka kampanja poricanja jer se navršava trideset godina od genocida u Srebrenici i kraja rata u Bosni i Hercegovini”, ocenio je Đurović navodeći da je prošle godine, na koju se izveštaj odnosi, negiranje nekih ratnih zločina “ostalo u senci Srebrenice”.
Đurović je ukazao da, pored institucionalnog poricanja čiji su nosioci predstavnici vlasti – s ozbirom na “državnu politiku sećanja čija je osnova revizionizam i odricanje od odgovornosti”, postoji i vaninstitucionalno poricanje čiji su nosioci “često mediji, penzionisana vojna lica, čak profesori na Univezitetu, razne desničarske grupe, kvazieksperti na režimskim televizijama, osuđeni ratni zločinci u gostovanjima na njima”.
Profesorka Beogradskog univerziteta u penziki Snježana Milivojević je ukazala da su mediji glavna platforma za “politike poricanja”, u društvima koja ne žele da se suoči s prošlošću, kao i “za heroizaciju počinilaca zločina što je put za izbegavanja političke i pravne odgovornosti”.
“Mediji su prostor gde se za opštu javnost urušava integritet institucija koje bi trebalo da se bave ratnim zločinima, domaćih sudova ili međunarodih tribunala”, navela je Milivojević i rekla da se “zarobljavanjem medija zarobljava društvo”.
Govoreći o poricanju zločina, naglasila je da reč o “političkom projektu – jer to nisu slučajna, pojedinačna amnestiranja za poneki događaj, već je to pranje biografija, veličanje učesnika u ratnim zločinima, negiranje međunarodnih presuda” što se sve usmerava prema različitoj publici kroz različite vrste medija – od društvenih mreža, do konvencionalih medija – štampe i RTV.
