Samir Delić je aktivni i profesionalni fotoreporter od 1993. godine kada je počeo da radi za nedeljnik “Vreme”. Prethodnih godina je radio za mnoge medije, a svojim objektivom je zabeležio gotovo sve ključne događaje u Novom Pazaru.
Za Sto plus kaže da se tokom karijere, iako je izbegavao izveštavanje sa stresnih događaja i ratom zahvaćenih područja, našao u “vrlo rizičnim situacijama” poput čuvene fudbalske utakmice između Novog Pazara i Prištine, studentskih protesta, političkih trvenja i policijskih intervencija devedesetih godina prošlog veka.
“Jedan od događaja koji pamtim je požar u fabrici obuće ‘Ras’. Tada sam se popeo na pogon koji je već bio u plamenu i video da na vrhu stoje vatrogasci i gase ‘šmrkovima’. Tada sam radio za novinsku agenciju ‘Beta’, kolega novinar Ishak Slezović mi je rekao da ne idem, ali jednostavno dobre fotografije ne mozete da spravite iz daljine”, kazao je Delić.
Među stresnije događaje ubraja i onaj iz 1994. godine kada je fotografisao kolonu tenkova i vojnih vozila koja su prolazila kroz Novi Pazar na putu ka Pešterskoj visoravni.
“Neki poručnik je tada iskočio iz vozila i krenuo na mene, uperivši mi pištolj u slepoočnicu. Znam da je nenormalno vikao i tražio da izvadim i osvetlim film. Ne znam zašto sam tako reagovao, ali sam ga udario po ruci sa pištoljem, uzmaknuo korak dva i kazao mu da zove policiju i da ja mogu da slikam šta god i koga god hoću. Oficir je imao bradu, uputio mi je niz uvredljivih reči i psovki, vratio se u vozilo i otišao”, seća se Delić.
Dodaje da je tokom karijere “većinu ekscesa” imao sa “uniformisanim licima” koja nisu iz Novog Pazara.
Pogotovo je to bilo izraženo devedesetih kada su ga, objašnjava, od dobijanja batina spašavali “press kartica” i izgled, odnosno, duga kosa i brada.
“Državni organi i policija u nekim situacijama su spremni na saradnju i pomoć ako nesto nije baš ‘krupno’ pa im je ugrožena njihova slika viđenja problema. Tada ne žele novinare i fotografe da bi ‘krojili’ istinu po svojim aršinima. Tako se i desilo ono sto se desilo kolegi Gavrilu Andriću. Nekad vas povuče kadar i zaboravite na sopstvenu bezbednost. Nekad zaboravimo i da policija više nije u službi naroda koji je plaća”, poručuje Delić.
Listajući bogatu foto arhivu seća se svih trenutaka, atmosfere koja je vladala i ljudi oko njega.
“Dešavalo se da u toku snimanja zaboravite nekad na sebe i jednostavno vas ‘povuče’ kadar ne razmišljajući o tome gde stajete, da li se treba popeti na neku tačku odakle je kadar lepši, a to može biti opasno. Za svoju bezbednost se nisam plašio. Kasnije, kada sam dobio decu manje sam se bavio rizičnim događajima. Porodica mi je na prvom mestu”, naglašava Delić.
Smatra da je sloboda fotografisanja nekada bila bolja, te da je sada, sa novim digitalnim tehnologijama, smanjena kreativnost u izveštavanju, te da svako sa mobilnim telefonom može biti “proizvođač vesti i slike”.
Samir Delić, foto: Irfan Ličina
“Ljudi ne shvataju jednu stvar, profesionalac će poštovati načela etike i morala u izveštavanju, dok neko sa telefonom iz neznanja može da napravi veliki problem zarad medijske popularnosti u društvu i socijalnim mrežama. Treba se vratiti na osnovne vrednosti poštovanja fotografije kao alata i tehnike kao izražajnog sredstva. Jednostavno se sve manje gleda i uživa u slici kao i u zvuku, muzici, a više o broju lajkova”, rekao je Delić.
Mišljenja je i da fotoreporterima nedostaje institucionalne podrške, te da je bitno da se novinarska i druga udruženje decentralizuju i izmeste van Beograda.
Njegov kolega Irfan Ličina je mlađi pa nije imao “neprijatne scene” iz devedesetih godina prošlog veka. Najveći bezbednosni izazov su mu, poručuje, fudbalske utakmice.
“Ipak, najnebezbednije sam se osećao 15. marta 2025. godine tokom izveštavanja sa studentskog protesta u Beogradu. Tada nisam mogao sa sigurnošću da znam da li su policajci stvarno policajci ili su pripadnici nekih drugih organizacija. Bio sam jako uznemiren i nisam mogao da izveštavam kako sam navikao”, govori Ličina.
Ističe da medijska fotografija prolazi kroz težak period i da se zbog toga mnoge kolege suaočavaju sa brojnim izazovima.
Irfan Ličina, foto: Elmedin Hajrović
“Na pvom mestu je pitanje egzistencije. Neophodno je povećanje zarade fotoreportera u skladu sa poskupljenjima u zemlji i regionu. Trebalo bi unaprediti i odnos institucija sa nama, napraviti razliku između profesionalnih fotoreportera i onih koji fotografišu ili slikaju za svoje društvene mreže. Bitna nam je i pravna podrška, svedoci smo koliko je kolega napadnuto u prethodnoj godini”, zaključuje Ličina.
Advokatica Kruna Savović, jedna od vodećih pravnih stručnjakinja u oblasti medijskog prava i zaštite novinara u Srbiji, kao najvažniji savet medijskim radnicima prilikom izveštavanja sa nekog događaja, pored poznavanja svojih prava i obaveza, navodi nošenje zaštitne opreme.
“U odsustvu adekvatne reakcije pripadnika državnih organa zaduženih za bezbednost građana ta oprema, doslovno, spasava glavu. Važno je imati i vidno istaknuta novinarska obeležja, iako ona u vreme najsnažnije represije neretko nisu imala odvraćajuću ulogu za napadače. Više puta su medijski radnici bili prinuđeni da uklone obeležje medija u kom rade jer je taj medij, zbog kritičkog izveštavanja o vlasti, sam po sebi meta”, kaže Savović.
Medijske radnike savetuje da brinu o svojoj i bezbednosti kolega, te da ne gube fokus.
“Ukoliko dođe do napada, prvo i osnovno je da se sačuvate. Tek onda, ukoliko je moguće, smireno pribaviti dokaze (fotografije, snimke, svedoke) jer će oni imati važnu ulogu u postupku po prijavi napada i borbi za vaša prava”, dodaje.
Napad, pored nadležnih institucija, savetuje pravnica, treba prijaviti i novinarskim ili medijskim udruženjima, kao i osobama od poverenja, poput advokata.
Naslovna fotografija: Ilustracija generisana putem veštačke inteligencije
