“Ova organizacija ne mora da bude partija, ali mora da bude – organizacija. SNS-ovoj partijskoj mašineriji se jednostavno ne možete suprotstaviti aktivizam. Upravo zato, plašim se da nam za ozbiljnu društvenu promenu treba manje aktivizma, a mnogo više političke organizacije”, rekao je Kišjuhas za novosadski portal VOICE.

Dodao je da se današnji aktivizam najčešće svodi na tribinu ili protest zakazan preko društvenih mreža, “nakon kojeg se u miru i tišini ide kući”, uprkos pozitivnom osećanju svakog učesnika zapravo ne donosi društvenu promenu.

“Treba izučavati istoriju radničkog pokreta, ili pak analizirati gotovo vojničku organizaciju partije na vlasti, i učiti (učiti, i samo učiti) od toga”, ocenio je Kišjuhas.

Prema njegovim rečima, postoji krupna i nepremostiva razlika izmedju aktivizma i organizacije, odnosno lične buntovne ekspresije i izgradnje buntovnog pokreta.

Kako je rekao, zbog svojevrsnog sloma politike i političkih partija u savremenom društvu, oznaka “aktivista” istovremeno implicira nepripadanje političkim partijama ili gadljivost prema stranačkoj politici i organizaciji.

“To je legitimno i razumljivo, ali postoji bojazan da aktivizam tada ostaje pomalo isprazan ili ispražnjen od politike i ideologije. Ostaje na nivou pisanja duhovitih transparenata na kartonu. I, pre svega, nedovoljno organizovan, već nekako ličan i subjektivan”, kazao je Kišjuhas.