Autor Dmitrij Bavirin ocenjuje da Vučić “odlazi da bi ostao”, odnosno da planira da bude izabran za premijera dodajući da bi “cela operacija bila na ivici propasti da Vučić nije uspeo da dobije Kremlj pri čemu cena neuspeha nije mala – srpska država”.
“Uopšte nije važno kako se zove funkcija koju obavlja: dok god je u sistemu, biće njegov gospodar. Čak i ako postane portir, pitanja će se i dalje rešavati preko njega. Ali pod jednim uslovom: vladajuća Srpska napredna stranka mora da pobedi na parlamentarnim izborima 25. oktobra. U suprotnom će izgubiti sve”, piše on.
Agencija ocenjuje da je ovo prva parlamentarna kampanja u Srbiji posle mnogo godina čiji ishod nije očigledan.
Naizgled Vučić i njegovi imaju veće šanse i viši rejting, ali i ove i prošle godine više puta se činilo da su “dani njegove epohe odbrojani, a vertikala srpske vlasti visi o koncu: pretnja gospodaru u Beogradu vidljiva je čak i ako ne želite da je vidite”.
Autor navodi da je Studentska lista najveći rival SNS na izborima, ali da i profesor medicine Ilija Srdanović koji je predvodi, nije kao političar konkurencija Vučiću.
“Vučić kao političar ima malo ravnopravnih konkurenata na čitavom Balkanu. Pre četvrt veka planirali su da ga zajedno sa Slobodanom Miloševićem ostave da trune u Hagu, a umesto toga dočekao je propast mnogih svojih neprijatelja, uprkos tada izgubljenom ratu. To je istinski talenat, poznat je po svojoj izdržljivosti, i po tome što istovremeno sedi na dve (ponekad i više) stolica. Čak je u govoru povodom ostavke citirao i Vinstona Čerčila i Si Đinpinga”, piše autor, ističući kako “ovo nije kritika zbog dvoličnosti, već pre izraz divljenja”.
Kao lider siromašne zemlje koja je dušom uz Rusiju, a telom u Evropi, Vučić je onakav kakav treba da bude – i Srbima njegova politika odgovara: da se ne posvađaju ni sa Moskvom, ni sa Briselom, ni sa Vašingtonom (zbog Kosova), ni sa Pekingom (zbog investicija).
Stoga, kako ocenjuje, Vučićev glavni protivnik neće biti lider uporedivog političkog formata, niti želja dela društva – koji se smanjuje – da uđe u EU, već zamor od njegove ere, piše autor.
U kolumni se dodaje da zamerke Srba na račun predsednika podsećaju na unutrašnje kritike bivšeg mađarskog premijera Viktora Orbana “koji je bio istinski narodni tribun sa popularnom politikom, ali je izbore ipak izgubio, iako je pre toga redovno pobeđivao”.
“I u Srbiji tas na vagi može da prevagne na bilo koju stranu”, piše ruska agencija i ističe da su “kritično važan teg na toj vagi cene gasa koje su, ako su tržišne, za Srbe – neizdržive”.
U tekstu se ocenjuje da Brisel otvoreno ne podržava nikoga – ni Vučića, ni studente i da se krajnji cilj Zapada na Balkanu ne menja od 2014. godine: izolacija regiona od uticaja Rusije i potpuno uključivanje u NATO. Srbi za to nisu spremni, ali Evropljani će ih pripremati, a Vučića svesno doživljavaju kao prepreku.
Upravo to odluku o produženju popusta na gas čini prilično jednostavnom za Rusiju, posebno u uslovima kada postoje količine gasa koje zbog sankcija nisu tražene.
Bilo bi teže odgovoriti “Da!” da se “srpski ‘Majdan’ gušio u rusofobiji”, a da su odnosi Moskve sa Evropskom unijom bili normalni i radni. Ili u slučaju kada podrška jednoj strani na izborima znači konfrontaciju sa drugom stranom ako ona dođe na vlast. Ali u Srbiji Rusija nije podržala Vučića. Rusija je podržala Srbiju i Srbe koji, znajući svoju zavisnost od gasa, ni za šta to neće smatrati mitom, čak i ako mrze svoju vlast.
Druga je stvar što je moguće da je mrze više nego što optimisti misle. Da bi se potom, kada bude kasno, reklo: ciljali su Vučića, a pogodili Srbiju, zaključuje autor.
Komentari (0)