On je rekao da su to privatne kompanije koje donose odluke na osnovu svojih interesa, a ne na osnovu toga šta neki političari zagovaraju.

„Strane firme pucaju praznom puškom kada prete da će se odseliti iz Srbije. Zar bi se nemačka firma vratila tamo da plaća gas, ne 270 dolara za 1.000 kubnih metara, nego 2.000 dolara, struju nekoliko puta skuplje ili radnika, umesto minimalno 300-400 evra, najmanje 1.500 evra“, rekao je Savić agenciji Beta.

Istakao je da veruje da menadžeri stranih firmi i ne razmišljaju o odlasku jer „gde ima bolje“, osim ako Srbija uvede sankcije Rusiji, pa gas poskupi ili značajno poraste cena struje.

Dodao je da nemački kancelar Olaf Šolc ne bi nadomestio gubitak nemačkoj kompaniji koja bi zatvorila fabriku u Srbiji.

Na pitanje da li je napravljena greška što što su strane firme daleko više subencionisane umesto domaćih, koje se ne bi iselile i u ovim teškim političkim uslovima zbog rata u Ukrajini, Savić je rekao da vlada pogrešno uverenje da su domaće firme u neravnopravnom položaju u odnosu na strane kada je reč o kriterijumima dodele te finansijske podrške.

Po Zakonu o ulaganjima iz 2014. godine status inostranih i domaćih firmi je, prema njegovim rečima, izjednačen u pogledu dodele subvencija. Medjutim, multinacionalne kompanije koje su došle u Srbiju imale su već spremnu tehnologiju, pripremljen proizvodni brend, sigurno tržište, lakše dolazle do finansijskih sredstava, pa su zbog toga i lakše dobijale subvencije, ali i funkcionišu tako što ne proizvode za magacine, već kada imaju narudžbinu delova za odredjeni proizvod odmah ga istovaruju na proizvodnu traku.

To, kako je rekao, znači da, na primer kada Fijat ima kupca, zaposleni rade, ne sedam-osam sati, već 10-12 i više i zbog toga nisu adekvatno plaćeni, a uz to većina nije u stalnom radnom odnosu.

Savić je rekao da je greška napravljena posle 2.000 godine kada je masovnom privatizacijom ili „navodnim“ restrukturiranjem uništena domaća industrija i danas nema velikih firmi koje bi imale spreman proizvod, obezbedjene finansije i sigurno tržište i kao takve ne mogu da konkurišu stranim kompanijama, pa čak ni kao podizvodjači.

„Ne dolaze strane firme u Srbiju da bi njoj bilo bolje, već zbog toga što one imaju koristi, a zadatak države je da u sklapanju ugovora ispregovara što bolje uslove“, rekao je Savić.

Koordinator Mreže za poslovnu podršku Dragoljub Rajić ocenio je da će se strane firme ipak ponašati u skladu sa direktivom iz centrale koja će zavisiti i od političke odluke.

„Neke inostrane firme su već slale upite svojim ispostavama u Srbiji da bi saznale kakvi su uslovi poslovanja i kakva je politička stabilnost. Jeftine radne snage ima i u drugim zemljama koje su članice NATO pakta, a i u onima koje nisu, pa to neće biti presudan faktor za ostanak u Srbiji“, ocenio je Rajić.

Dodao je da je „zabluda da u Srbiji ima stručne i jeftine radne snage, a iako je ima na izmaku je zbog smanjenog nataliteta i odliva u inostranstvo, a trošak za radnu snagu je, u nekoliko poslednjih godina značajno povećan, čak udvostručen“.

Još jedna otežavajuća okolnost za Srbiju je to što su, po oceni Rajića, skoro sve inostrane kompanije na taj način zasnovale proizvodnju da za nekoliko meseci mogu da sve spakuju u kamione i odu.

„Vlast je pogrešila što nije napravila drugačiji poreski sistem koji bi imao daleko presudniji uticaj na odluku kompanije da li otići ili ostati. U Srbiji postoji manji porez na dodatu vrednost, na primer, nego u Madjarskoj, gde je 27 odsto i gde je ta stopa za sedam odsto viša, ali u našoj zemlji ima mnogo parafiskalnih nameta, ukinuto je oslobadjanje od poreza na dobit koja se investira i avansno se naplaćuje porez na dobit, bez obzira kako fima posluje i da li će je imati“, rekao je Rajić.

Dodao je da poreski sistem treba da bude u saglasnosti sa snagom firme, umesto što liči na uravnilovku i što Srbiji ne obezbedjuje konkurentnu prednost.