Mada izrazita većina želi da se ta država pridruži Evropskoj uniji i NATO-u, mnoge epizode ​​su osujetile tu težnju. Najnovije je usvajanje zakona koji ima za cilj smanjenje “stranog uticaja”.

Posle sticanja nezavisnosti Gruzije, u aprilu 1991. godine, dve njene regije – Južna Osetija i Abhazija su se odvojile od nje što je izazvalo rat.

Prvi sporazum zaključen je juna 1992. između Gruzije i Južne Osetije. Raspoređene su snage koje čine Oseti, Gruzijci i Rusi.

Drugim sporazumom iz 1994. godine sa Abhazijom, raspoređena je posmatračka misija Ujedinjenih nacija i ruske snage. Oko 250.000 Gruzijaca je pobegloiz Abhazije.

Gruzija je izgubila skoro svu vlast nad tim separatističkim teritorijama koje predstavljaju gotovo 20 odsto njene površine.

Eduard Ševarnadze, bivši ministar spoljnih poslova SSSR, za vreme Gorbačova, a predsednik Gruzije od 1995. godine je 23. novembra 2003. podneo ostavku uoči talasa protesta izazvanih kontroverznim parlamentarnim izborima. Bila je to mirna “Revolucija ruža”, koja je na mesto predsednika u januaru 2004. dovela lidera prozapadne opozicije, ozloglašenog u Moskvi – Mihaila Sakašvilija.

Rusko-gruzijske tenzije su se pogoršale. U avgustu 2008. Rusija je pokrenula munjevitu ofanzivu na Gruziju koja je pokušavala da vojno povrati kontrolu nad Južnom Osetijom.

Za pet dana je poginulo 700 ljudi, a desetine hiljada su raseljene. Pregovaralo se o prekidu vatre, ali gubitak Abhazije i Južne Osetije za Tbilisi je de fakto zapečaćen kada je Kremlj priznao njihovu nezavisnost.

Predsednik Sakašvili i njegova stranka, optuženi za autoritarnost, izgubili su na parlamentarnim izborima u oktobru 2012. godine od stranke “Gruzijski san” milijardera Bidžine Ivanišvilija koji se obogatio u Rusiji. On je premijer bio samo godinu dana, ali i danas nastavlja da vodi državu “iz senke”.

Cilj članstva u EU i NATO je zadržan i “Gruzijski san” ga je čak uneo u Ustav 2018. Ali, ta stranka takođe brani “uravnoteženu” politiku s Moskvom i donela je više mera koje je distanciraju od reformi koje traži EU. Opozicija to vidi kao dokaz zbližavanja sa Rusijom.

Posle godina izgnanstva, delom u Ukrajini, Sakašvili se tajno vratio u Gruziju u oktobru 2021. Odmah je zatvoren zbog “zloupotrebe položaja”.

U oktobru 2020. “Gruzijski san” je pobedio na parlamentarnim izborima. Opozicija je to nazvala prevarom i nastavila demonstracije tražeći nove izbore. EU je pregovarala o sporazumu za okončanje te krize, uz neke ustupke “Gruzijskog sna” koji je ipak ostao na vlasti.

Kada je Rusija izvela invaziju na Ukrajinu u februaru 2022, u Gruziji su se gotovo svakodnevno održavale demonstracije podrške Kijevu. Mnogi i danas strahuju da bi ta zemlja mogla biti sledeća meta Kremlja.

Dok uverava Kijev u svoju podršku, “Gruzijski san” i dalje održava svoju “uravnoteženu politiku”, uzdržavajući se od sankcionisanja Rusije. U junu 2022 EU je odbila da Gruzija postane zvaničan kandidat za prijem u članstvo.

U decembru 2023. EU je konačno dodelila Gruziji status kandidata, ali je zahtevala mnoge reforme.

Ali u aprilu 2024, Vlada je, sa svojom većinom u parlamentu, ponovo pokrenula predlog zakona koji je napušten godinu dana ranije posle demonstracija i kritika iz EU. Taj propis sa ciljem da smanji “strani uticaj”, inspirisan je ruskim zakonom o “stranim agentima” koji se koristi za represiju, protiv kritičara Kremlja.

Uprkos višenedeljnim demonstracijama, zakon je izglasan 14. maja. Proevropska predsednica Salome Zurabišvili stavila je veto, te je zakon danas ponovo pred poslanicima “Gruzijskog sna” koji su ga još jednom odobrili. Stupanje na snagu tog zakona stiže pet meseci pre parlamentarnih izbora koji bi trebalo da budu održani u oktobru.