“U našem društvu nasilje ima svoje kulturološke i istorijske preduslove, dok se u poslednjih 12 godina snažno generiše u političkoj sferi, potom se prenosi na celo društvo i institucije i utiče na sve segmente našeg svakodevnog života”, rekao je Marko Oljača iz društva “Koraci”.

Istakao je da ne samo što se nasilje ne sankcioniše, već se ono podstiče i promoviše, diskurs o nasilju se namerno banalizuje i relativizuje, te kreira atmosferu da je sve je moguće i dozvoljeno.

Suzana Stanković Čikić, majka Andrije Čikića poručila je da ni u najgoroj noćnoj mori nije mogla zamisliti da joj dete bude ubijeno u školi.

Osvrnuvši se na odnos društava i instutucija prema majskim tragedijama i porodicama ubijene dece, rekla je da može razume greške koje su pravljene u prvih par nedelje, ali ne i sve ono što je usledilo posle toga.

“Nisam slutila da posle 3. maja možemo biti na različitim stranama. Ne bismo se smeli deliti. Tišina i nečinjenje nas je dovelo do eskalacije nasilja, pre svega u školima. U duši i sećanju mi je ostalo ono što se dešavalo u medijima koji su se loše postavili, koji su od maloletnog počinioca zločina napravili antiheroja. Vremenom smo mi roditelji prepušetni sebi, ostali smo sami”, rekla je Stanković Čikić.

Dodala je da mnogo toga treba menjati, jer možda Ribnikar nije mogao da bude sprečen, ali su Dubona i Malo Orašje verovatno mogli, jer je mladić koji je počinio taj masakr već ranije pravio probleme, ali su ga poluge moći njegove porodice štitile od primene zakona.

Ivan Božović, tata ubijene Ane Božović, rekao je da su samo par nedelja nakon ubistva dece u Ribnikaru, društvo požurilo da nastavi po starom.

“Strašno nam je bilo kad su se deca posle sedam dana vratila u školu. Posle tri nedelje svi mi roditelji smo se okupili i shvatili da nikog od nas niko, iz bilo koje institucije, nije kontaktirao. Niko ništa nije pokušao da organizuje. Sve smo radili sami, dok smo slušali kako sistem nije zakazao”, rekao je Božović i dodao da se agresija sistematski propagira, od televizije do Skupštine.

Majka učenice “Vladislav Ribnikar” Ana Dimitrijević je podsetila na odlaganje dana žalosti, neprimerene konferencije za štampu i objavljivanje spiska dece od strane policijskog funkcionera Veselina Milića.

“Nakon objavljivanja spiska, ta deca su dobijala pretnje iz celog sveta, uz poruku kako će neko završiti taj spisak. Podrška je izostala, sve smo morali sami. Počeli smo da branimo zgradu, koja više ne bi smela biti škola. Posle godinu dana, jasno je da ne možemo računati na pomoć institucija”, rekla je ona na tribini u Sremskim Karlovcima.

I stručnjaci za bezbednost i psihoterapiju saglasni su da je srpsko društvo puno nasilja, da su zakonska rešenja loša, da škole nemaju autonomiju, resure i kadrove da bi zaista mogle sprovoditi uputstva koja im se daju, a nagomilano vršnjačko nasilje koje se ne kažnjava samo vodi daljem nasilju.

Komentari (0)

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *