Taj reformski orijentisani komunista preuzeo je vođstvo Istočne Nemačke ubrzo posle pada Berlinskog zida i kasnije je pozvao opozicione snage u vladu, ali nije mogao da uspori rastuće stremljenje za ponovno ujedinjenje Nemačke.

“Ceo miran tok uspostavljanja nemačkog jedinstva je upravo bio njegov specijalni poduhvat. To će ostati njegovo političko nasleđe”, napisala je Levica na Tviteru.

Tokom 16 godina kao šef komunističke partije u Drezdenu, od 1973, Modrov je gradio reputaciju osobe koja je protiv establišmenta. On je odbijao partijske podsticaje i insistirao na tome da živi u običnom stanu.

Izmicala su mu mesta u rukovodstvu Istočne Nemačke dok nije postao premijer, položaj koji je nosio malo težine, u novembru 1989. neposredno posle pada Berlinskog zida.

Kada su vođa Egon Krenc i njegov politbiro podneli ostavku početkom decembra te godine Modrov se pojavio ka vodeća politička figura u Istočnoj Nemačkoj. Ali komunisti nisu više mogli da vladaju sami. Narednog meseca on je pristao da deli vlast sa sve glasnijom opozicijom i pomerio je istorijske prve slobodne izbore u Nemačkoj za mart 1990.

Čak i kada su prodemokratski skupovi sve više primali ton u prilog ujedinjenju komunisti su se prvobitno protivili razgovorima o reunifikaciji. U februaru 1990. Modrov se založio za razgovore sa Zapadnom Nemačkom ka mogućoj “ujedinjenoj” domovini koja bi bila nezavisna od vojnih blokova i kojom bi vladao zajednički parlament u Berlinu.

Modrov je vodio izbornu kampanju preoblikovanih komunista, Partije demokratskog socijalizma, ali njegova lična popularnost bila je nedovoljna da ih spreči da završe tek kao treća partija sa 16 odsto podrške.

Na izborima je pobedio savez konzervativnih stranaka koje su bile za brzu reunifikaciju i podržala ga je vlada zapadnonemačkog vođe Helmuta Kola. Nemačka se ponovo ujedinila pod Kolovim vođstvom i postala članica NATO 3. oktobra 1990, manje od godinu dana posle pada Berlinskog zida.

Modrov je postao član ujedinjenog parlamenta gde je bio do 1994, i počasni predsednik postkomunističkog PDS-a, a od 1999. do 2004. bio je član Evropskog parlamenta.

Zbog prošlosti pod tvrdom komunističkom vladavinom bio je na sudu nekoliko godina posle ponovnog ujedinjenja dve Nemačke.

Sud ga je 1995. osudio za podsticanje lažiranja izbornih rezultata u maju 1989. na lokalnim izborima u Drezdenu i odredio mu devetomesečnu uslovnu kaznu zatvora i novčanu kaznu.

Modrov je tvrdio da je suđenje bilo politički motivisano i da će rezultat pogoršati podele između istočnih i zapadnih Nemaca. Njegov advokat je imao argument da je on ispravio prethodne nepravde nadgledanjem slobodnih izbora dok je bio premijer.