Tokom dana život u tim gradovima teče prilično uobičajeno – ljudi idu na posao, užurbano se kreću ulicama, gradski prevoz radi, na uglovima ulica ima uličnih svirača, ljudi sede u kafićima, parkovima, voze bicikle.

Takve slike su medjutim privid normalnosti jer je prva linija fronta od Odese udaljena istočno samo oko 200 kilometara.

Gradovi Herson i Nikolajev gotovo svakodnevno su bombardovani već duže od mesec dana, a dok je ekipa agencije Beta, prošle nedelje, boravila u Ukrajini ispaljena je i jedna raketa sa Crnog mora iz pravca Odese zbog čega je u celoj zemlji na snazi bio crveni alarm i aktivirane su sirene za vazdušnu opasnost.

Ljudi se medjutim u Odesi i Kijevu ponašaju vrlo ležerno i većina njih više tokom uzbune ne ide u skloništa. Uzbune obično traju oko 40 minuta, jer, kako kažu gradjani, toliko je potrebno da raketa padne ili bude uništena u vazduhu nakon čega se alarm gasi.

Prodavnice i kafići u Kijevu i Odesi već oko 19.00 ili 20.00 časova počinju da se zatvaraju jer ljudi žure da kući stignu do početka policijskog časa u 23.00 kada sve staje. Većina ulične rasvete nije uključena, Odesa i Kijev ostaju u polumraku, ulicom prodje samo pokoji automobil koji policija zaustavi uz detaljnu proveru. Prilikom zaustavljanja radi bezbednosti automobili moraju da isključe svetla. Isto važi i za kontrolne punktove na putevima u okolini gradova.

U okolini Kijeva barikade su i dalje na ulicama, ali na njima uglavnom nema vojnika dok su kontrole u okolini Odese češće.

Veći broj vojnika primetan je u strogom centru Kijeva jer se tu nalaze vladine institucije. Ulice oko predsedništva i parlamenta su zatvorene, a za prilaz institucijama potrebna je dozvola i prolazak kroz nekoliko kontrolnih punktova.

Na ulicama Kijeva i Odese istaknuti su bilbordi i plakati podrške vojsci i ukrajinskom narodu, koji je gotovo stoprocentno uveren u svoju pobedu u ratu.

Na trgu ispred manastira svetog Mihaila u Kijevu, koji je bio utočište za demonstrante, improvizovana bolnica i mrtvačnica tokom Evromajdana nalaze se izložena uništena ruska oklopna vozila.

Prema rečima stanovnika Odese život im se značajno promenio – osim što svakodnevicu prekidaju uzbune, ljudi ostaju bez posla.

Kako navode, promenio se i odnos prema Rusima. Sve više Ukrajinaca otvoreno pokazuje netrpeljivost prema ruskom narodu i ruskoj vladi, a sve većem jazu izmedju dva naroda doprinosi i činjenica da, prema rečima Ukrajinaca, Rusi mnogo više nego 2014. godine veruju propagandi i ne veruju prijateljima i rodjacima koji im šalju fotografije i snimke i govore šta se u Ukrajini dešava.

Ukrajinci sa kojima su srpski novinari razgovarali gotovo jednoglasno poslali su poruku i ruskom predsedniku Vladimiru Putinu – „da crkne“.

U Rusiji je ranije usvojen zakon kojim je zabranjeno da se „diskredituje ruska vojska“, a zabranjena je i upotreba reči rat. Aktivnosti ruske vojske u Ukrajini nazivaju specijalnom operacijom i svako ko javno kaže suprotno može da dobije zatvorsku kaznu i do 15 godina.

Na pitanje da li misle da gradjani Rusije podržavaju invaziju ili su u strahu od odmazde, Ukrajinci odgovaraju – pa ne siluje Putin ukrajinske žene i ne ubija on ukrajinsku decu, u Ukrajini se nalazi na hiljade ruskih vojnika čije porodice u svojoj zemlji ne dižu glas protiv rata.

Portparol vojne administracije Odeske oblasti Sergej Bratčuk rekao je u Odesi srpskim novinarima da je taj grad zbog luke strateški vrlo važan i da je na početku invazije zbog toga bio jedan od prvih na meti ruskih raketa.

„Na početku je Odesa bila manje bezbedna zbog mogućnosti ruske vojne operacije sa mora, ali sada je to nemoguće. Ostaje velik rizik od aktivnosti iz vazduha. Pojačan je sistem PVO, ali u svakom slučaju rizik postoji iako je dosta manji. Grad je bezbedniji, živi se normalno i spremni smo na svaki scenario“, ocenio je on.

Ukrajinska vojska zbog mogućih ruskih napada sa mora minirala je obalu, a Bratčuk tvrdi da su i Rusi pustili u more više od 400 mina iz Sevastopolja koje slobodno plivaju i nisu locirane, a kako bi se sprečio komercijalni morski saobraćaj.

Nakon potpisivanja sporazuma kojem su posredovale Turska i Ujedinjene nacije izvoz žita iz Odese se sada normalno odvija. Ipak, kako je naveo, višemesečna blokada luke ostavila je velike posledice po ekonomiju Odeske oblasti.

Gradjani Odese uprkos upozorenjima odlazili su na plaže, pa su one sada zatvorene.

Bratčuk je istakao da je u martu više od 200.000 žena i dece napustilo grad iz straha da bi mogao postati „novi Marijupolj“, ali kako je naveo, dosta njih se vratilo.

Dodao je da će barikade sa ulica Odese biti pomerene tek kada Rusija kapitulira.

Deo djaka vratio se 1. septembra u školske klupe, medjutim deca nastavu pohadjaju samo u školama koje imaju skloništa, dok ostali nastavu prate onlajn.

U predgradjima Kijeva koja su na početku invazije bila okupirana – Irpin, Buča, Gostomel – nema mnogo ljudi koji su se vratili jer su im kuće i zgrade ili potpuno uništene ili nebezbedne. Ipak gde je to moguće i uz dozvolu vlasti, radnici renoviraju oštećene domove. Pre nego što se vrate, gradjani moraju da kontaktiraju vlasti kako bi njihova okućnica bila deminirana jer se i dalje dešava da ljudi nastradaju ili se povrede od neaktiviranih mina u dvorištima. Na kućama i zgradama su vidljive i rupe od metaka usled uličnih borbi.

Meštani su srpskim novinarima ispričali da su ruski vojnici često bili dezorijentisani tokom okupacije i da su često pucali jedni na druge.

U toku je i obnova mosta koji Irpin povezuje sa Kijevom, a koji je ukrajinska vojska srušila kako bi sprečila napredovanje ruskih trupa ka Kijevu. Zbog toga su ljudi iz predgradja reku po zimi u februaru prelazili peške.

Na ulicama su i dalje olupine izgorelih automobila za koje meštani tvrde da su pogodjeni raketama dok su pokušavali da pobegnu. Prema njihovim rečima, to su uglavnom automobili ljudi iz Luganska koji su u te delove Kijeva izbegli 2014. godine.

Tatjana (42) iz Gostomela ispričala je agenciji Beta da je u noći 23. na 24. februar u daljini čula eksplozije. Raketa je pogodila njenu kuću nekoliko minuta nakon što je iz nje istrčala sa sinom samo u pidžami. To ju je, tvrdi, spasilo, jer nije gubila vreme na pakovanje stvari.

Kada je krenula da beži kolima kroz šumu videla je ruske vojnike i tenkove, ali je uspela da pobegne. Prema njenim rečima, nakon toga ruska vojska je pucala na civile koji su bežali kroz šumu. Kako su joj komšije prepričavale, oni koji su ostali zarobljeni u naselju pod okupacijom, nisu izlazili iz kuća iako su bile spaljene ili oštećene. Hranili su se zimnicom dok su je imali, nakon čega je mnogo ljudi bilo gladno jer za vreme okupacije, tvrde, distribucija hrane je bila obustavljena.

Majka ju je, kako navodi, pozivala da dodje kod nje sa sinom, ali ističe da do poslednjeg trenutka nije verovala da će se invazija zaista dogoditi i da će Rusi doći do Kijeva. Trenutno živi kod rodjaka, a u porušeni dom ne planira da se vraća.