Zbirka priča „Beogradski akvarel“ Ljubice Kubure donosi nam crtice iz svakodnevnog života stanovnika srpske prestonice.

To su priče o malim, velikim ljudima sa oboda grada.Da li smo dobili novog hroničara Beograda, kako je nastala ova zbirka priča, o svemu tome razgovaramo sa autorkom.

„To je knjiga koja nije tendenciozno nastala zato što sam ja želela da pišem o Beogradu, već kada sam sve te priče skupila, shvatila sam da se svuda spominje Beograd kroz neku ulicu ili pijacu i onda je to definitivno morala da bude knjiga koja je posvećena Beogradu“, rekla je autorka.

Ljubica piše u muškom rodu, kaže da je do toga došlo spontano i napominje da ne odustaje od ženskih prava.

„Možda je to zbog nekog straha da će ljudi povezati knjigu sa mnom i zbog moje distance od zbirke. Prosto, želela sam da nikoga ne podseti na mene. Ako slučajno bude loše, da je povežu sa nekim drugim. Ako bude dobro, da odmah meni ne pripišu zasluge nego da maštaju koji bi to pisac mogao da bude“, objasnila je Ljubica.

Junaci priča su obični ljudi koji boje duh prestonice, a ono što im je svima zajedničko jeste strah od smrti, hrabrost u ljubavi i naposletku Beograd u kojem žive, vole i pomalo umiru.

„To je zbirka priča ljudi sa margine. To su obični ljudi sa neobičnim životima i sudbinama. Ovo nije knjiga koja priča o velikanima Beograda. Danas ima dosta knjiga koje pričaju i bave se velikanima Beograda i drugih gradova. Kada idete na neko turističko mesto, vi se prvo pitate gde idu i koje kafane posećuju obični ljudi. I ovo je knjiga koja najbolje približava Beograd običnim ljudima upravo kroz priče o ljudima koji su obični, a ne velikani,. To je priča o pijacama koje posećuju Beogradjani koji možda nisu ništa posebno postigli ili jesu, ali su neobični kao što je i ceo Beograd za mene neobičan i poseban“, istakla je autorka.

Beograd je, kako zaključuje Ljubica, kao neka osoba koja je lepa, ali poseduje posebnu harizmu i šarm i upravo zbog toga je volimo, a ne zbog lepote i estetike.