Uz podršku porodice i adekvatan društveni stimulans, osobe sa cerebralnom paralizom stižu i do fakultetskih diploma-činjenica je koju nismo znali, dok nismo posetili Društvo koje okuplja osobe sa tom dijagnozom u Novom Pazaru i razgovarali sa sekretaricom Adelom Džanefendić.
Na pitanje da li takvih ima i među članovima tog udruženja, odgovara potvrdno.
“Imamo i najboljeg đaka u osnovnoj i srednjoj školi, čak i u međudržavnoj razmeni učenika Srbije i Amerike”, pojašnjava sekretarica društva sa više od 100 članova.
Razgovaramo u njihovim prostorijama, pored police sa desetak trofeja, zahvalnica, povelja… Saznajemo da udruženje postoji već 14 godina.
„Počeli smo od nule. Sada imamo i svoje prostorije, svoj klub, sekretara i ekonomistu. Tu smo da pomognemo članovima oko bilo kakvih problema“, priča nam Adela.
Društvo je aktivno na unapređivanju svih vidova invalidske zaštite članova, pitanjima koja se tiču osoba sa invaliditetom i njihovih porodica, standardom socijalnim statusom u sredini u kojoj žive.
Članova ima svih dobi-od dece u obdaništu do zrelih godina, i svi s ponosom ističu da je redovno obrazovanje prioritet koji svi ispunjavaju.
Smatraju da je inkluzivno obrazovanje puno bolji način od svrstavanja oosoba sa posebnim potrebama u zasebna odeljenja. Prvo je-kažu- potrebna edukacija nastavnika o inkluziji, pa tek onda đaka.
Kao najčešće i najteže probleme članova Društva ističu nezaposlenost i materijalne probleme-obavezne pratioce takvog statusa u društvu.
Problema često ima i u samoj porodici, kada se one zatvore u sebe, kada roditelji imaju kompleks zbog deteta sa cerebralnom paralizom.
Džanefendićeva pojašnjava kako je svojevremeno bila prva, dugo i jedina, osoba sa invaliditetom u osnovnoj školi, šta znači imati smetnje u govoru i kako se osećate kada vas zbog toga ne razumeju.
„Tada je to bilo nešto potpuno strano. Deca slična meni nisu išla u školu. Morala sam puno toga da prebrodim da bi me ostala deca prihvatila.“
Ipak, Adela smatra da je polazna tačka za razbijanje predrasuda sama porodica.
„Detetu ne treba posvećivati previše pažnje i sve mu tolerisati. Svakako, ne treba biti ni prestrog, samo treba naći metod kojim će se raditi sa detetom. Važna je i edukacija, mediji i društvo. Dete treba da se bori, jer roditelj neće uvek biti tu.“
Adela sa zadovoljstvom ističe da se uslovi za ravnopravno uključivanje osoba sa invaliditetom u društvo i u dnevne aktivnosti vremenom poboljšavaju.
“Uslovi nisu idealni. Ali, kakvi su nekad bili, sada je napravljen veliki pomak – od arhitektonskih barijera, psihičkih, kulturoloških barijera. Javne ustanove su omogućile rampe za osobe sa invaliditetom i to im omogućava da se više kreću, obavljaju što više aktivnosti i da se na taj način socijalizuju”, objašnjava Džanefendićeva.
Na pitanje da li u Pazaru ima posla za osobe sa invaliditetom, Adela pojašnjava da je kao diplomirani pedagog na posao čekala punih pet godina.
“Niko nije hteo ni kao pripravnika da me primi. Osećala sam se grozno, nikad gore. Uglavnom su me tako dočekali baš direktori škola. Tako visokoobrazovani ljudi, a baš skeptični”, ocenila je.
Lejla Bučan
